Срце Србије

КОСОВОМ, УЗДУЖ И ПОПРЕКО (2)
Мудрост чувара светиња
Били смо тамо, прошли скоро све, с дубоким и јасним осећањем да ходимо сопственом земљом. Отаџбином. И? Човек се после тога осећа достојанственије и више човеком. Гледамо те пределе, ту земљу и то небо, те градове и храмове, те људе, пребирамо та сећања, и испуњава нас неки необичан мир. Знамо да ћемо се вратити. Зна то и овај башибозук, својим непогрешивим кукавичким срцем. Зато им је толико потребан наш пристанак да се никад не вратимо. Зато га никад неће добити. Пред њима и нама су два различита времена. Свако своје мора проживети. Док не куцне час да се сашива

Пише: Бранислав Матић

Кроз Дечане, мало место на средокраћи пута Пећ-Ђаковица, пролазимо у рано предвечерје. Небо је ниско, лије киша, мрак је већ тежак и густ. Чкиљаве светиљке, највише њих у безброј начичканих и истом робом претрпаних продавница, једва успевају да се обзнане у тами. У овој варошици нема више ни једног Србина. Ни једног „неалбанца”. Међународна управа сада може спокојно да извести: „У Дечанима више нема међунационалних инцидената и напетости. То сведочи о одлучности и ефикасности међународне заједнице, о испуњењу мисије и достизању европских стандарда.”
У центру, код раскрснице са кружним током саобраћаја, мали латинични путоказ на српском: Високи Дечани, десно. Неколико километара уз Дечанску Бистрицу, путем који се завршава у недрима моћних планина, стиже се надомак манастира Високи Дечани. На путу најпре израња моћна бетонска препрека коју су поставили италијански војници из састава KFOR-а. Дошљак је принуђен да максимално смањи брзину. Затим му прилазе добро наоружани војници. Контрола је детаљна и строга. Забрањују сликање, говоре минимално, оружје је при руци. Документи, консултације са неким у манастиру, провера да ли је посета најављена. Италијани (утисак је) неће да говоре на енглеском, наша знања осталих језика нигде се не поклапају, тако да се споразумевамо импровизовано. А импровизација нам је јача страна, и њима и нама.
У трагичном марту 2004, када су широм Косова и Метохије гореле највеће српске светиње, управо они, италијански војници, сачували су Високе Дечане. Приповеда се да је тадашњи командант њиховог контигента, италијански генерал, повукао линију на путу од места Дечани ка манастиру и саопштио:
„Ко пређе ову линију, биће ликвидиран без опомене!”
Нико није прешао.
На многим местима, и у овој истој зони одговорности, нико није повукао црту. Многих православних светиња више нема, укључујући и петнаест оних из XIV и XV века, збрисана су српска села, ни за гробове њихових житеља се не зна. Видели смо згаришта, рушевине, пустош. Те слике носимо у очима са данашњег пута кроз благородну Метохију.
Под даждом који непрестано лије, улазимо у двориште Високих Дечана. Човек не мора бити верујући да би осетио, физички, снагу овог светог места. Тај дрхтај, тај усхит, та необична мешавина потресне радости и страха Божјег, не могу се превидети, не могу се побркати ни са чим другим. Познајемо низ људи у чијим су животима управо Високи Дечани значили судбински преокрет. Велики број италијанских војника остао је трајно и најдубље везан за манастир, неки од њих су овде прешли у православље. Помишљамо на њих док стресамо кишу и пењемо се уз дрвене степенице Архимандритије. Као и увек, примају нас с радошћу и отворена срца.СВИПУТЕВИУВИСВОДЕ Дечански храм, посвећен Вазнесењу Христовом, бисер српске средњовековне архитектуре, започео је као своју гробну цркву 1327. краљ Стефан Урош III Немањић, управо по овом месту назван Стефан Дечански. Завршио га је 1335. године његов син Душан, најмоћнији српски владар у средњем веку. О лепотама храма толико је писано, певано, бележене су кичицом, каменом, камером.
Братија је на вечерњој. Данас је петак, у храму се не пале друга светла сем свећа. Описати тај надземаљски осећај док стојиш у полутами храма обасјаног воштаницама, над кивотом са чудотворним моштима светог краља, и док се монашки пој узноси одасвуд, а споља допиру само ромор кише и предубока тишина дуге метохијске ноћи? Покушати да објасниш оно што и сам управо схваташ: колико је у таквом часу безначајна чињеница спољашње опкољености и страшне земне усамљености, јер из Високих Дечана сви путеви увис воде?
„Ко је кадар да исприча о моћи Божјој?” вели Оснивачка повеља манастира Високи Дечани, из XIV века. „Њега заволеше наши очеви и у Њега се уздаше, уздаше и спасоше се, јер, одбацивши бригу о свему земаљском и прихвативши се духовног разума и страха Божјег, заменише земаљско царство небеским животом и бескрајном славом, оставивши нам на земљи успомене достојне хвале.”
Бити овде је духовно искуство првога реда. То искуство и велику, узбудљиву, страдалничку, подвижничку, победоносну дечанску причу испричаћемо посебно, у једној наредној прилици.
Вече у разговору са владиком Теодосијем, игуманом Високих Дечана и викарним епископом липљанским, и са предивним дечанским монасима. Вековима су дечанско братство, уз подвижништво и кроткост, красили образованост и креативност. И нека спокојна надвремена радост, чедна и озарујућа, која је толико пута спасла свет и живот.
Како некад, тако сад.
Године 1992, по благослову владике Артемија, овде је дошло седам младих монаха из манастира Црна Река, предвођених данашњим игуманом и владиком Теодосијем. Одменили су у Дечанима старије братство и започели нови велики процват ове светиње. Братство је сада вишеструко увећано, а Дечани, као и вековима раније, окупљају елитно монаштво, кадро за највеће подвиге и највећа прегнућа.
Владика говори смирено и дубоко, с мудрошћу каква се стиче можда само на овом „дивотном месту у страшном окружењу”. С мудрошћу Чувара Светиње који зна како се на таквом месту опстаје и како се надживљавају силници. С мудрошћу која зна да ништа не почиње и ништа се не завршава с нама. Много би од њега могли да науче и они који воде државу у овом тешком раздобљу.
Показује нам владика одличну едицију књига о манастиру, коју су сачинили сами монаси, изванредно илустровану и опремљену на нивоу најбољих светских издања тог типа, штампану на српском, енглеском, италијанском и француском језику. У припреми су издања на још неким језицима, међу којима је и албански. У Архимандритији дечанској, у компјутерском центру, до касно увече разговарамо са оцем Савом (Јањићем) и монасима који имају то „електронско послушање”. Управо са тог места покренути су неки од најважнијих српских пројеката на интернету и бројне акције у светској мрежи. И кад би сви други извори замукли, и кад би све друге везе биле пресечене, одавде је истина у речи и слици стизала и до најудаљенијих тачака планете.

НАД МОШТИМА СВЕТИХ ПРЕДАКА

Рано јутро, десето новембарско. Отварамо прозор Леонтијевог конака и изненађени видимо: после вечери и ноћи дажда, Високи Дечани освићу под снегом. У манастиру је већ живо. Док с благословом владике Теодосија журно обављамо снимања, прати нас пој јутарње. Исон, тај бруј небеског, подастрт под све, узноси високо. Са звоника видимо како млади монах одлази по воду. Одмах преко Дечанске Бистрице, једва стотинак метара од манастира, постоји природни извор одличне благо минералне воде. До Бистрице, педесетак метара од манастирског зида, дозвољено је кретање без оружане пратње. Већ корак преко тога, пратња је обавезна. Стога за монахом у стопу иде италијански војник, с оружјем на готовс. Сваки пут, свакога дана, за сваки балон воде.
Данас је Свети Арсеније Сремац, дан када Црква спомиње архиепископа који је, изабран од њега, наследио светог Саву и који је седиште Српске архиепископије пренео из Жиче у Пећ. Патријаршија, петнаестак километара одавде, слави. „Сви ће бити тамо.”
И из Пећи, главне метохијске вароши, изгнани су сви Срби. До последњег. Патријаршија је не у самоћи, не опкољена, него под својеврсном опсадом, немом и претећом. Дуго је трајала борба да се сагради нови камени заштитни зид око манастирског комплекса, висок преко три метра, како би се бар мало поправио ниво безбедности опсађене светиње и сестринства у њој. Локалне арбанашке власти чиниле су све да спрече градњу, али, срећом, нису успеле више од тога до да је успоре и поскупе.
Први снег забелео је и улаз у Руговску клисуру. Пећка Бистрица као да је данас још хучнија. Пролазимо кроз Пећ, затим контролни пункт код спољне капије, и стижемо пред сам улаз у манастир. Оштре мере безбедности које спроводе италијански војници на прилазима Патријаршији, мере на којима су им Црква и сестринство захвални, додатно наглашавају осећај опсадног стања. На празничној литургији, у Цркви светих апостола, средишњем храму Пећке патријаршије, свечано је и тужно. Свечано, како је то увек о празницима; тужно, како је то увек у неслободи. У храму, зачуђујуће и окрепљујуће, доста је људи. Пристигли су из свих крајева Србије, Српске, Црне Горе. Литургију служе епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и викарни епископ липљански Теодосије.
„Данас нас овдје окупљају два наша духовна оца, два наша великана, међусобно нераскидиво повезана: свети Сава и свети Арсеније”, беседио је у храму владика Јоаникије. „Свети Сава је и по томе велики што је успио да иза себе остави, као насљедника, светог човјека, другог архиепископа српског и ктитора ове свете обитељи. Ни у вријеме светог Арсенија, као ни данас, није било лако српском народу на узбурканом Балкану. И тада су непријатељи крста и вјере православне пустошили Србијом у неколико наврата, па је због тога сједиште Српске архиепископије пренесено овдје, испод ових гора, на ово скровито мјесто... Сви смо, наравно, забринути због свега што се догађа на свим српским просторима, а нарочито овдје, на Косову и Метохији. Забринути смо за опстанак нашег народа и наших светиња. У тој забринутости кријепи нас и даје нам наду, даје нам вјеру непоколебљиву и неуништиву, наше православље и Јеванђеље Христово. И то нарочито на овом мјесту, једном на најсветијих код Срба, поред гробова и костију наших светих патријарха и архиепископа, гдје се пунимо и обнављамо оном снагом која извире из Пријестола Божјега, утврђујући међусобно заједништво.
Овдје је наше срце и овдје морамо наставити да се сабирамо... И дај Боже да дођу боља времена, да се бар може слободније живјети, лакше дисати и кретати. Научили смо трпјети, издржаћемо и ово.”

ЧАС ДА СЕ САШИВА

Путем Пећ – Косовска Митровица, крај Истока и Србице, ни Арбанаси не возе после седам увече. Чести су класични друмски разбојнички препади, пљачке, силовања, убиства. Europa zdaj. Стога изостајемо са славског ручка у Патријаршији и крећемо тим путем за дана. Витомирица, Добруша, Ђураковац, Ракош, Рудник... Ни овде (као ни на целом Косову и у  целој Метохији) нема арбанашких топонима, јер они, заправо, не постоје. Њихова имена, почев од имена самог Косова или Метохије, само су транскрипција српских. Те речи на арбанашком не значе ништа, немају корен, смисао, значење. Они то пред самима собом некако камуфлирају, али се нарочито клоне имена Метохија. Знамо, та реч значи црквено имање, манастирски посед, и јасно указује о чијој се земљи ради, што чак ни Арбанаси и њихови медијски саветници нису успели да некако удену у своју причу.
У нашем видном пољу, на овој траси, црква стоји још само у Ђураковцу, у центру. Разбијених прозора, у потпуно пустој порти, али стоји. Дирљиво лепа, упркос свему.
Лево нам остају Мокра гора и Сува планина, десно „Србица без Срба”, у њеној близини и тешко оштећени манастир Девич, задужбина Ђурђа Бранковића, подигнута у знак захвалности светом Јоаникију Девичком који му је у овим шумама кћер исцелио. Недалеко је и Бања Рудничка, село у којем је протовестијар Родоп почетком XV века даровао чувена звона Цркви светог Николе. Нечујна звона метохијска. Звона која су, закопавана у тешким временима најезда и похара, ненадано израњала и указивала се као озарење у временима још тежим.
Још од раскрснице за Исток друм је пуст. Предео леп, али утонуо у ћутање, баш као и ми. Да. Не делује ни претеће, ни тужно, ни беживотно. Само утонуо у ћутање. У чекање? Тај „србички крај” и „северна Дреница” били су упориште УЧК. Памте се овде многи злочини те организације над Србима, али и над самим Арбанасима. Зато су данас сваки сокак, свако раскршће, центар сваког сеоцета, свака чесма, сваки задружни дом, обележени споменицима којима се величају припадници УЧК и производи фалш историја. Они који их постављају очито знају да су на оваквом Балкану шансе стварне и фалш историје 50:50 одсто. Иако нису добили ни једну једину озбиљну битку, иако су у војничком смислу били потпуно минорни, иако су своје „ратовање“ свели на друмске препаде и пљачке чије су жртве били и Срби и бројни Арбанаси, умишљено славно војевање УЧК данас „обележава“ више споменика него што је било оних партизанских у комунистичкој Југославији.
Док возимо ка Горњој Клини и Трнавцима, на истоку видимо планину Чичавицу. На њој су вођене неке од најопсежнијих српских полицијско-војних операција против терористичких формација.
Убрзо улазимо у јужни део Митровице, затим прелазимо Ибар. Ту нас чека аутомобил са београдским таблицама и пут на север.
Прошли смо Косовом и Метохијом уздуж и попреко, с дубоким и јасним осећањем да ходимо сопственом земљом. Отаџбином. И? Човек се после тога осећа достојанственије и више човеком. Гледамо те пределе, ту земљу и то небо, те градове и храмове, те људе, пребирамо та сећања, и испуњава нас неки необичан мир. Знамо да ћемо се вратити. Ма колико деловао бахато, брутално, безумно, искључиво, зна то и башибозук. Зна својим непогрешивим кукавичким срцем, које се у мушкој борби, пре тачно десет година, није одржало дуже од месец и по дана. Не би ни сад. Зато им је толико потребан српски пристанак да се никад неће вратити. Зато га никад неће добити.
Пред Арбанасима и Србима су два различита времена. Свако своје мора проживети.
Док не куцне час да се сашива.

***

Храм рањеник
Петнаестак километара пре Пећи, са десне стране метохијске магистрале, у месту избрисаног имена, у разграђеној порти леже остаци једног од преко сто педесет уништених српских храмова. Рушевине. Храм је очигледно миниран, све је разнето, стропоштало се, само је торањ остао цео. Пао на земљу, али се није сломио. Тај несломљени торањ, у високој трави, десетак корака од рушевине, као рањени али живи јунак који је остао да дуго умире на попришту, сам, биће једна од слика које ће нас заувек пратити након овог путовања. Хтели смо да зауставимо, да зађемо у рушевину, да фотографишемо, да понесемо комад тог храма-рањеника, али смо упозорени да би то било неразумно. Они који су га срушили живе у непосредној близини и, за разлику од нас, до зуба су наоружани.

***

Свеће и ослободиоци
У свечаној дворани дечанске Трпезарије млади монах Петар, родом из Подгорице, показује нам две огромне украшене воштанице, високе преко два метра. Даривала их је манастиру кнегиња Милица, супруга светог кнеза Лазара, по свој прилици 1397, када је посетила Дечане са синовима Стефаном и Вуком, заветујући да те свеће упале ослободиоци Косова. Први пут их је упалио краљ Александар Први Карађорђевић, године 1924, приликом посете манастиру.
Ко ће их упалити други пут?

***

Измаштавање баштине
Мирно, објективно, без икаквих предрасуда прочешљајте културну и сваку другу историју и баштину Косова и Метохије, проучите налазе, артефакте, научну грађу, локалитете, здања. Обавите најопсежнија могућа теренска истраживања. Пронаћи ћете тамо и праисторију, антику, Рим, Византију, отоманско наслеђе, убедљиво највише српског златног средњовековља. Само једно нећете пронаћи ни у назнакама: арбанашко културно наслеђе. Стога се њихови парадржавни органи упуштају у трагикомичне фалсификате, попут недавних на сајму туризма у Охриду (о чему за Националну ревију, у овом броју,пише владика Теодосије). Понекад се учини да је формула простачки једноставна: све срушити, а онда то прогласити својом изгубљеном баштином. Успоставити једнакост у немању ничега.